Najjače klupsko takmičenje na svetu od sezone 1992/93 nije više bilo privilegija samo šampiona svojih država. U stalnoj trci za profitom UEFA je najmoćnijim fudbalskim zemljama dodelila više mesta, a novo takmičenje ponelo je naziv Liga šampiona, mada se u proteklih dve i po decenije uglavnom dešavalo da pobednici uopšte nisu bili prvaci u svojim ligama sezonu ranije. Da bi uopšte stigli u društvo najboljih i najbogatijih, šampioni “malih” zemalja morali su u duge i neizvesne kvalifikacije, pa je svako učešće među 32 najbolje ekipe bilo ravno, da ne preteramo, nekadašnjem trijumfu u nekom evropskom takmičenju. Tako su u poslednjih 15 izdanja Lige šampiona u finalima igrale ekipe iz samo četiri zemlje, Engleske, Italije, Španije i Nemačke.
Milan i Juventus igrali su u šest uzastopnih finala, a Serija A bila je ubedljivo najkvalitetnije takmičenje u poslednjim godinama prošlog veka
Počelo je trijumfom Marseja, koji je tako nadokandio onaj poraz od Zvezde u finalu dve godine ranije. Bernan Tapi je osvojio toliko željeni “ušati” pehar, mada je dosta godina kasnije sve to platio i zatvorom, a njegov klub selidbom u Drugu ligu, ali to je već druga priča. Olimpik je u finalu pobedio Milan, golom Bolija i tako postao, do sada jedini francuski klub sa titulom prvaka Starog kontinenta. I naredne sezone, posle dve uvodne runde na ispadanje, igralo se u dve grupe, a u finalu su se sastali Milan i Barselona. Očekivao se spektakl na stadionu u Atini, ali je samo jedna ekipa bila raspoložena za igru. “Rosoneri” su slavili sa 4:0 i održali pravi fudbalski čas Kataloncima. Pamtiće se i fantastični gol Dejana Savićevića. MIlan je igrao i treće uzastopno finale, ali je u Beču 1995. godine izgubio od Ajaksa 1:0. Italijanima je presudio, tada mlađani, Patrik Klajvert u 5. minutu. Ni tri naredna finala nisu protekla bez timova iz Serije A. Juventus je na penale oduzeo titulu “kopljanicima” i vratio je na Apenine, da bi je godinu kasnije predao Borusiji iz Dortmunda, koja je do svog prvog naslova stigla na stadionu u Minhenu. “Stara dama” je igrala u finalu i treći put uzastopno, ali je ponovo poražena, ovog puta od Reala, koji je zahvaljujući golu Predraga Mijatovića vratio pehar na “Santajago Bernabe” posle tačno 32 godine i onog finala protiv Partizana. Možda najspektakularnije finale u prošlom veku odigrano je u njegov smiraj. Te 1999. godine, dok su bombe padale na tadašnju Jugoslaviju, na stadionu “Nou Kamp” u Barseloni u finalu su igrali Mančester Junajted i Bajern. Bavarci su vodili golom Marija Baslera od 6. minuta, a sve do sudijske nadoknade to je bi aktuelan rezultat. Međutim, ono što obično rade Nemci, uradili su Englezi. U 91. minutu Šerigem je izjednačio, da bi u trećem minutu nadoknade, sadašnji trener “Crvenih đavola”, Ole Gunar Solskjer, postigao gol za pobedu. Sumnjamo da se neko kladio na pobedu JUnajteda u 90. minutu kod 0:1, a da jeste, postao bi milioner. Naredno finale bilo je pomalo nezanimljivo. PO prvi put su se sastale dve ekipe iz iste zemlje, a Real je sa 3:0 pobedio Valensiju u Parizu.
Novi vek doneo je nova uzbuđenja i ogromni novac za učesnike
LIga šampiona sve više je postajala “zlatna koka” UEFA. OKretao se neverovatan novac, najbogatiji su postajali još bogatiji, dobijale su najjače zemlje dodatna mesta, a takmičenje se širilo. Valensija nije imala sreće ni godinu posle poraza od Bajerna. Opet su stigli do finala, rival im je sada bio Bajern, a poklekli su tek nakon penala u Milanu. Sledi trijumf Reala nad Bajerom iz Levekuzena u Glazgovu, pa opet jedno finale sa dve ekipe iz iste države. Ovog puta bili su to Italijani, Juve i Milan su razočarali na “Old Trafordu”, čak su i penale slabo izvodili, a nešto uspešniji bio je Milan. Finale 2004. godine bilo je potpuno neočekivano. U njemu su se našli Porto i Monako, a pamtiće se po prvoj Murinjovoj tituli na stadionu Šalkea u Gelzenkirhenu. Ali, zato će naredno 2005 godine ostati večno zapamćeno. Igralo se u Istanbulu, a posle prvih 45 minuta MIlan je vodio sa 3:0 protiv Liverpula. Titula je već počela da se proslavlja i na tribinama, ali i u Italiji, međutim… “Redsi” su u paklenom ritmu stigli do 3:3, a onda slavili posle penala, pa su, zajedno sa trenerom Rafom Benitezom, dočekani u Liverpulu kao retko koja sportska ekipa na svetu. Bez dileme, bilo je to najupečatljivije finale ovog takmičenja, bar do sada. Još jedan preokret deso se u sledećem finalu. Arsenal je poveo protiv Barselone, ali je zatim igrao sa desetoricom i izgubio sa 2:1. Propala je tako najbolja šansa jedne fantastične generacije “tobdžija”, predvođenje Tijerijem Anrijem, da dođe do pehara. MIlan se LIverpulu, na neki način, “osvetio” već 2007. u Atini. Italijani su u finalu, golovima Inzagija, slavili sa 2:1 i došli do svoje sedme, ujedno i poslednje titule. Godinu kasnije gledali so englesko finale. Mančester Junajted je u Moskvi, posle penala, pobedio Čelsi, ali je već naredne sezone u Rimu pehar predao Barseloni, koja je slavila golovima Etoa i Mesija. Žoze Murinjo je do svoje druge titule došao 2010. godine sa Interom. “Neroazuri” su te sezone osvojili “tripletu”, a u finalu Lige šampiona pobedili su minhenski Bajern golovima Dijega Milita.
Real opet pokazuje veličinu i popravlja rekord. Uključuju se i Englezi
Drugu deseticu 21. veka obeležili su španski velikani Real i Barselona. Katalonci su 2011. osvojili naslov pobedivši Mančester Junajted u Londonu sa 3:1, a onda je Čelsi ipak stigao do svoje prve titule i to tako što je bio bolji od Bajerna na njegovoj “Alijanc areni”. Slavili su posle penala, a posebno je bio uzbudljiv finiš regularnog toka, kada su u poslednjih sedam minuta Nemci prvo poveli, a Drogba izjednačio u 88. minutu. Ono što nije uspeo u MInhenu, Bajern je nadoknadio u LOndonu, ali ne protiv Čelsija, već protiv Borusije iz Dortmunda. Nemačko finale na “Vembliju” priplao je Bavarcima 2:1 te 2013. godine. Narednih pet godina pehar nije napuštao Iberijsko poluostrvo. Real je 2014. posle produžetaka bio bolji od Atletika, u prvom gradskom finalu Lige šampiona, da bi naredne sezone trofej osvojila Barselona pobedom nad Juventusom u Berlinu. Naredne tri godine dominirao je Real sa Zinedinom Zidanom na klupi i fantastičnim Kristijanom Ronaldom. Prvo su u Milanu bili bolji ponovo od Atletika, ovog puta posle penala, a onda su bili ubedljivi protiv Juventusa u Kardifu 4:1. “Triplu” krunu, ujedno svoju 13. osvojili su u KIjevu 2018. godine, pobedivši Liverpul sa 3:1, a meč će biti upamćen zbog velikih grešaka golmana Liverpula Karijusa. “Redsi” nisu dugo tugovali, samo 365 dana posle tog poraza osvojili su svoj šesti pehar, tako što su rivala iz Premijer lige, ekipu Totenhema, kojoj je to bilo prvo finale, pobedili sa 2:0 u Madridu, na stadionu “Vanda Metropolitano”. Nijedna od ove dve ekipe ne bi igrala u finalu u aktuelnoj sezoni, koja je prekuinuta, jer su već ispali u osmini finala. LIverpul od Atletika, a Totenhem od Lajpciga. IPak, pitanje je hoćemo li uopšte dobiti pobednka Lige šampiona u sezoni 2019/20.
Be the first to comment