Teško da ima Srbina koji ne zna ko je Peđa Stojaković. Zbog njega smo, uostalom, kao i uz Vlada Divca, ustajali ranom zorom da gledamo utakmice Sakramento Kingsa. Nažalost, sa „kraljevima“ nije uspeo da dođe do NBA prstena. Pokušao je kasnije sa Indijanom, ali mu je ostvarenje snova stiglo pred sam kraj karijere, igrajući za Dalas. Put od rodne Slavonske Požege do „bare“ bio je posut trnjem, ali je zahvaljujući upornosti prevazišao sve prepreke i na kraju se sve završilo hepiendom. Ovo je priča o čoveku čije se ime sa poštovanjem izgovara u svetu košarke. On je Srbiji doneo dve zlatne medalje, a na zalasku karijere stigao je do NBA šampionskog prstena, ali ga pored svih ispunjenih snova ubija nostalgija za rodnom Slavonijom.
A kako je sve počelo? Peđa Stojaković je rođen 9. juna 1977. u Slavonskoj Požegi. Baš tu je i počeo da sanja dečački san da jednog dana nastupi u NBA, igrajući sa mesni klub Papuk.
-Požega je u to vreme bila lep i prostran gradić za život. Voleo sam vikendom da odem na selo kod bake i deke, da se družim sa mojim vršnjacima. To su za mene bili pravi doživljaji. Na selu sam osećao slobodu. Isprobao sam se u svim sportovima i bio povodljivo dete. Gde bi krenuli drugi, i ja sam išao s njima. Trenirao sam karate, odbojku, rukomet, fudbal, košarku, na kraju sam završio sa plesom, po maminoj želji, jer je tata bio loš plesač. Ipak, košarka me je najviše privlačila, tako da sam se oprobao u ekipi Papuk – priseća se Stojaković bezbrižnih dana svog detinjstva.
Idilu porodice Stojaković, kao i svih Srba u Hrvatskoj, prekinuo je građanski rat. Počelo je telefonskim pozivima u gluvo doba noći, zatim pretećim grafitima i na kraju otvorenim pretnjama. Umesto da nastavi sa bezbrižnim detinjstvom, Peđa je sa porodicom morao da izbegne u Srbiju.
– Imao sam 14 godina kada smo se zbog rata u Hrvatskoj preselili u Beograd, gde smo ostali dve godine. Bile su to za mene dve prolazne godine. Živeli smo u Zemunu, gde sam obišao sve školske dvorane igrajući košarku. Sve mi je bilo nepoznato, bio sam nov, dete iz provincije, drugačije sam govorio… Doživljavao sam prijatne i neprijatne situacije. Upisao sam Trgovačku školu, misleći da ću nastaviti porodičnu tradiciju, jer su mi roditelji bili trgovci. Uz to sam počeo i sa košarkom. U školi su otkrili moj talenat i tako je počelo.
Peđa je, nekako prirodno, izabrao Crvenu zvezdu.
– Među Srbima u Hrvatskoj postojalo je pravilo da se navija za Crvenu zvezdu. Znalo se: ako navijaš za Zvezdu, onda si Srbin! Ipak, kod mene je privrženost crveno – beloj boji bila nasledna. Tata je bio okoreli zvezdaš, pa je bilo normalno da izaberem Zvezdu. Ubrzo sam počeo da treniram i igram u juniorima crveno – belih, potom sam prebačen u prvi tim, kao talentovan momak koji mnogo obećava. Čak su me i mediji proglasili za najvećeg talenta jugoslovenske košarke – kazaće jednom prilikom zvezda u usponu Peđa Stojaković.
Nova destinacija za nekog ko je tek prevalio 16 godina bila je Grčka i grad Solun. Cela porodica se preselila u zemlju Helena, gde je i „mali“ Peđa pronašao svoj mir.
-Dobio sam poziv PAOK-a i morao sam da se selim u Grčku, a tek mi je bilo 16 godina. U početku mi je sporazumevanje bilo problem. Međutim, zahvaljujući velikom broju naših igrača u Grčkoj, pre svega Tomića, Nestorovića, Vukčevića, Gurovića, Tarlaća, Jarića, gotovo da nisam morao da učim grčki jezik. Ali odjednom, preko noći, ostao sam sam u ekipi i bio sam primoram da učim jezik. Ni danas prefektno ne govorim grčki, ali dobro se sporazumevam. U PAOK-u sam proveo pet lepih godina i upoznao mnogo prijatelja. U privatnom životu sam uživao. Mnogo sam vezan za Solun. Nekako mi Grčka u potpunosti odgovara za život i slobodno mogu da kažem da mi je kao druga otadžbina. Čak sam po odlasku u Ameriku kupio stan u Grčkoj.
Posle pet godina provedenih u zemlji Helena Stojaković je zapucao preko „bare“ u 21. godini. Time se ostvario njegov dečački san. Ubrzo se uklopio u nov način života, različit od onoga koji je navikao u Jugoslaviji i Grčkoj. Prihvatio je njihovu filozofiju i uspeo.
-U NBA sam stigao kad sam imao 21 godinu. Zvali su me dve godine ranije, ali nisam prihvatio poziv. Zbog društva i tadašnje ludosti. Možda sam tada bio nesiguran u sebe. Sećam se, bilo je dramatično donošenje odluke da idem u Ameriku. Mama je pokušavala da mi pomogne, da odem negde bliže, recimo u Italiju ili Španiju. Tata nije hteo da se meša i utiče na moj izbor. Amerika je bila moj dečački san i jednostavno sam želeo da se oprobam preko „bare“, da se kasnije u životu ne bih kajao. I na kraju se isplatilo. A nije bilo lako. U početku mi je nedostajao nekadašnji način života. Smetala mi je njihova kultura, njihov jezik, njihovo sve… Ali, vremenom sam upoznao njihove prednosti. Grci su topao i gostoljubiv narod, uostalom kao i mi Srbi, dok su Amerikanci nekako hladni, na prvi pogled odbojni. Međutim, Ameri cene ljude i ono čime se oni bave. Pružaju šansu mladima i ambicioznima. Kako su godine prolazile, i ja sam sazrevao i donosio ispravne odluke. Uživao sam igrajući košarku u NBA. Ostvario sam ono što sam želeo. Uzeo sam prsten, igrao na Ol – staru – Peđa nije krio oduševljenje boravkom u Americi.
Be the first to comment