Jednog dana ćemo svojim potomcima pričati da smo živeli u eri Kobija Brajanta. I sasvim je sigurno da će nam svaki put zaigrati brada na pomisao da je svoj legendarni put završio na tragičan način.
Sećaćemo se i mesta na kom smo se nalazili u momentu kada se pojavila ta vest, ali, važnije od svega, bićemo ponosni što smo imali tu sreću da budemo savremenici jednog takvog šampiona. Ništa što je u vezi sa sinom Džoa i Pamele Brajant nije bilo uobičajeno.
Najpre, ime je dobio po čuvenoj govedini iz japanskog grada Kobe, najskupljoj na svetu. Grla odabrana da dobiju takvu geografsku odrednicu žive tri puta više od ostalih pripadnika svoje vrste, nije dozvoljeno hraniti ih na bilo koji način od prirodnog, ima ih manje od 4.000 na godišnjem nivou, a kilogram njihovog mesa košta oko 500 evra. Retke zverke.
On je bio i najmlađi od dece iz familije Brajant, koja je prateći karijeru oca porodice svoje mesto za život pronašla u Italiji, promenivši tri grada.
“Moj san je počeo u Ređo Emiliji. Tu sam uvideo da to može da se ostvari. Zašto sam vezan za ovo mesto? Imam mnogo posebnih uspomena. Ovde sam vozio bicikl, jeo sladoled sa drugarima. Da li je iko pomislio da bi jedan od najboljih igrača u NBA ligi mogao da krene odavde? Svaki san je moguće ostvariti. Često dolazim, šetam gradom. Ljudi mi se javljaju, ali me ne gnjave. Mogao bih ovde da provodim više vremena. Teško je za one koji žive u SAD da shvate koliko je život u ovom gradu drugačiji i koliko ja volim ovaj grad. Moje ćerke u SAD nemaju stvari koje sam ja ovde imao. Male stvari, ali normalne. Druženje sa prijateljima, smejanje… Te stvari su važne. To ne mogu da im opišem jer ne bi razumele, nikada nisu živele na takav način…”, rekao je Brajant prilikom svoje, ispostaviće se, poslednje posete mestu koje je smatrao svojoj drugom kućom.
Po završetku blistave karijere, Kobi je isticao da nema želju da prati utakmice NBA lige, ali je Điđi uticala na promenu tog stava.
“Prvi put sam video utakmicu njenim očima. Nisam sedeo pored terena kao igrač, sportista, šta god… Ja to ne volim. Sedeo sam kao otac ćerke koja se zabavljala gledajući utakmicu. Svake večeri gledamo utakmice”, naveo je Kobi.
Poslednje dve godine svog života Kobi je proveo kao trener tima u kom je nastupala “Mambasita”, koju je otac hteo da odvede na novu utakmicu i tog 26. januara, ali na nju članovi porodice Brajant nikada nisu stigli. Kako nije očekivao da će se vratiti košarci, tako se verovatno niko nije nadao da će on toliko dati magičnoj igri između obruča.
Nije želeo da ide na koledž posle spektakularnih partija u srednjoj školi, uvideo je da je Kevin Garnet stigao do elite bez prepreke zvane visoko obrazovanje, pa je samo krenuo istim putem. Prethodno je svojoj srednjoj školi doneo prvu titulu šampiona za 53 godine postojanja, a po broju postignutih poena je nadmašio legendarnog Vilta Čembrlena i bio spreman da sa 17 godina uđe u društvo najboljih košarkaša na svetu.
Verovatno se mnogi generalni menadžeri i dalje ozbiljno preispituju i pokušavaju da dođu do objašnjenja kako su dozvolili da im budući superstar promakne na NBA draftu, pošto je pre Brajantovog pročitano 12 imena. Lejkersi, a pre svih prvi čovek franšize u tom trenutku Džeri Vest, čovek čija silueta se nalazi na logou NBA lige, imali su nameru da vide šta je to posebno u samouverenom tinejdžeru, ali su morali da se potrude.
Žrtva je bio tadašnji prvi centar ekipe, Vlade Divac, koji je pretio završetkom karijere ukoliko bude bio primoran da napusti Los Anđeles, ali je na kraju popustio i prihvatio da se preseli u Šarlot, u zamenu za mogućnost da Lejkersi dobiju pravo da biraju sa 13. pozicije NBA drafta. Uz Vesta i Lejkerse, veru u momka tek izašlog iz srednjoškojske klupe imali su još samo njegovi roditelji, koji su morali da parafiraju ugovor jer je Kobi u tom momentu i dalje imao samo 17 godina.
Usledile su titule, MVP priznanja, rekordi, krize, problemi, sukobi, povrede, ali je stvorena i zaostavština koja će trajati dok bude postojao sport. U bilo kakvom obliku.
Be the first to comment